Manila, 15. oktobra 1978: Stoji Krešimir Cosic na pobednickom postolju svetskog košarkaškog šampionata u Manili. Slika koju smo navikli da gledamo. Stepenicu niže, samo jednu, stotinu puta manje važnu, do njega kapiten SSSR Sergej Bjelov.
“Opet je uspela ta košarkaška reprezentacija”, kao da sa malo zavisti prica na toj ceremoniji proglašenja jedan kolega koji, eto, ne može da prežali što fudbaleri veoma retko uspevaju da se uopšte probiju u finalni deo svetskog prvenstva na kojima ucestvuju, otprilike, svaki treci put. Stvarno, kako ti naši košarkaši stalno pobeduju, osvajaju silne medalje, a nije to naš sport, rodeni smo mi, brate, za fudbal naš nasušni. Pre stotinu dana, dakle nešto malo više od tri meseca, oni su poceli da se penju put tog pobednickog postolja na kome se prima zlatna medalja.
Prvo u Puli, zatim na Jahorini, onda u Porecu, da bi na kraju tog zatoceništva dobre volje stigli u Beograd, naravno opet u strogi karantin.
Gledali su letos kako se “ceo normalan svet” lepo kupa u Puli ili Porecu. Oni su morali da se liše tog zadovoljstva, danas pristupacnog skoro svima iz njihove generacije. Kao metronom, danima isti zvuk udaranja lopte u parket, zatim trcanje, dizanje tereta, milion i sto jedan put bacena lopta put obruca, isto toliko puta su skocili prema tabli. Onda utakmice, sastanci, dogovori, pakovanje kofera i put na daleke Filipine, više od dvadeset casova u avionu. Ovde u Manili, docekala ih je tropska klima, više od trideset pet stepeni u hladu, lepljiva vlažnost koja se podmuklo uvlaci pod kožu, zamara i nervira, na koju je nemoguce privici se.
STANOVALI su u hotelu “Filipini plasa”, na ulazu lakeji, na tabli pet zvezdica, deluks kategorija. Raskoš koja podseca na filmske price Holivuda iz najsjajnijih dana. Iza hotela, na obali mora, park palme, kokosovi orasi, ligeštuli, bazen u obliku jezera, u tom jezeru ostrvce, na ostrvcu restoran. Može se do njega plivajuci ili mosticem, koji prvog dana Dalmatinac, Duje Krstulovic naziva mostom uzdisaja. Prešli su na ostrvo bazena samo mostom, plivanjem samo jedanput, i to samo jedan od njih, Željko Jerkov, kada smo vec osvojili medalju. Posle pobede nad SSSR Jerkov nije odoleo iskušenju, nije hteo da pogazi obecanje: okupace se u tom za njih zabranjenom jezeru – bazenu onako u odelu, kompletno obucen, kada se sve završi, kada i ako osvoje zlatnu medalju. Ulazio sam u njihove sobe. Nered. Na sve strane mokri od znoja dresovi, ne stignu da ih osuše, od silnih treninga i utakmica. Patike na balkonu, tu se i carape suše.
Na pisacem stolu, u sobi Dražena Dalipagica, najboljeg košarkaša na svetu, stoji slika trogodišnjeg sina Davorina. Eto, seca se Praja, Davorin se rodio kada je on isto ovako bio u zatoceništvu, u olimpijskom selu u Montrealu. Davorin se cudi kada je tata kod kuce, više ga vida na televiziji. – Šest godina sam standardan reprezentativac – prica nam Dalipagic. – Od toga kad se sve sabere i oduzme, nisam nakupio godinu dana u sopstvenom stanu. Znam da mi mnogi zavide. Jeste, imaju slava i popularnost svojih lepih strana, ali niko nece da vidi kojim smo putevima do toga došli. Evo, sada cu, kroz mesec dana, na odsluženje vojnog roka, a onda u inostranstvo, da zaradim, u Italiju, Španiju, možda cak u Ameriku. Moj najduži odmor, bez lopte i košarke bio je deset dana.
Dalipagic ovde, u Manili, oslabio je deset kilograma, znojem je oteklo. Pun je modrica, rasecena arkada, na prste je brojao dane kada ce u avion, kuci.
VECITO mladi Moka. Slavnic. Ni njegov sin Zvezdan nema tako cesto srecu da se poigra sa tatom. Put je Slavnica odveo u Barcelonu, on vec odraduje dolare koje je primio. Vesele naravi, pun duha, vragolan, taj simpaticni Moka, Zvezdino dete sa Kalemegdana, unosi u reprezentaciju ležernost, raspoloženje, prvi ce da napravi štos, na terenu da zaludi protivnika. Pre finala utakmice sa SSSR, Slavnic kao slucajno gurne loptu na deo terena gde se zagrevaju Sovjeti. Onda ode po nju, a kada je vec u “gostima”, što da ne poprica. Pride Sergeju Bjelovu i kaže mu: – Što se, bre, Serjoža, zamaramo i vi i mi kada se sve zna, pobedismo vas pre nekoliko dana sa 13 koševa razlike. Pa ti si bar iskusan i pametan momak. Znaš da se za pet dana, od prošle utakmice, košarka ne može da nauci. Ili tokom utakmice, digne “na fintu” u vis previsokog Tkacenka i kada ovaj pocne da pada, pita ga: “Gde ceš, bre, gore, zar ne vidiš da je lopta vec kod Kicanovica…”
UHVATI Mirzu Delibašica lumbago, išijas, tako nešto. Prima injekcije, leži na podu, guta tablete, ali ne pomaže. Iskrivio se Mirza, pomažu mu da sa stolice ustane. Onda se javi majka iz Sarajeva koja je o svemu tome citala u novinama. Dode telegram: “Sine, probaj kod kineskog lekara, oni onim njihovim iglama cuda stvaraju”. Dovedoše, kada pomoci više nije bilo, i tog kineskog doktora. Pregleda on Delibašica i kaže: nije strašno, može da ga izleci, ali ce mnogo da boli.
Akupunktura i akupresura. Ubode Kinez Delibašica u nogu, nešto govori. Onda još jedan ubod, pa pritisak palcem u deo kicme koji je povreden. – Mislio sam, Mirza, dode ti kraj – kaže Delibašic. – Boli me, suze na oci idu. Stisnuo sam zube i trpim, sve bih dao da igram u finalu. I, pomaže to bockanje, ozdravi Delibašic i zaigra u finalu. Tog prepodneva, pred utakmicu sa Sovjetima, Delibašic nam je ispricao. – Najsrecnija osoba na svetu bice moja majka kada me vidi na televiziji, da sam ozdravio, da igram. Ceo komšiluk ce da se skupi. Znam, spremila je moja stara tufahije i baklave i cim se utakmica završi, bice gozba, naravno ako pobedimo. Jedanput je, pred utakmicu sa Jugoplastikom, u Sarajevu, sve bilo pripremljeno, da cim mi veliki favoriti pobedimo, pocne slavlje. Ali, ne lezi vraže, pobediše nas u Skenderiji Splicani, ostasmo bez titule, a baklava završi negde u komšiluku. Na vratima Delibašicevog stana jedna devojka je napisala: “Kaži kako da te osvojim…”
– Imam curu, Beogradanku, jedva cekam da je vidim – prica Delibašic i mislima luta Kotež Neimarom, gde sa tom devojkom šeta kad stigne u Beograd. On je cetiri puta na svetskom prvenstvu, dva puta je zlatnu medalju oko vrata stavio. KREŠIMIR COSIC je neobican. Kao Don Kihot luta od kluba do kluba: Amerika, Zadar Ljubljana. Uskoro se seli u Bolonju.
Stalno knjiga u ruci. Ne ide sa ostalima u grad, u šetnju. Sam dolazi na rucak, veceru. Gleda neke filmove od kojih drugi iz reprezentacije beže. Jede malo, kao vrabac. Nosi naocare pa izgleda ozbiljniji nego što jeste. – Prode i to moje u reprezentaciji – govori Cosic. – Stigli su mladi, željni afirmacije. Ja sam od svega toga vec pomalo umoran. Još ove godine u Bolonji, a onda odoh u trenere. Samo jedna luda, slavljenicka noc u Manili, posle osvojene titule svetskog šampiona. Skupiše se u jednoj hotelskoj taverni, onako spontano, bez dogovora. Po jedno-dva piva i poce pesma: KRŠNI Crnogorac Rajko Žižic, koji je za dvadeset i šest dana u Manili izgovorio tridesetak reci, povede pesmu, iz kraja svog: “Nekad beše mahala, zapuštena stara, ej a sad se diže slavni Titograd”. Petar Vilfan ne saceka kraj. Zapevao je jednu slovenacku popevku, nadoveza se trener Petar Skansi sa “Oprosti mi, pape”, nastavi Radovanovic sevdalinku “Ej, kolika je Jahorina planina”. Onda Kicanovic sa Dalipagicem u duetu “Moj Milane kad u vojsku podeš”. Onda svi zajedno, složno: “Naše puške pucaju, naša zvona zvone, Jugoslavija dobila svetske šampione”.
Ubrzo se u taverni skupiše mnogi, raznobojne trenerke, gledaju i zavide, slave svetski šampioni na svoj mladalacki, razdragan nacin. “Druže Tito bela lica, kad ceš doci do Užica” – puno srce radosti, pesma koju svi pevaju jace i sa beskrajno oduševljenja ponavljaše te slavljenicke veceri nekoliko puta.
KROZ PROZORE hotela, na horizontu pojavljuje se zora.
Umorni ali radosni odlaze u sobe, da dva-tri sata spavaju. Ujutro su vec u uniformama (naredio cika Raša, inženjer profesor Šaper) i to mora da se poštuje. Znaju, cekaju ih na aerodromu u Surcinu njihovi navijaci, prijatelji, televizija ce da snima, a prvaci ni posle dvadeset sedam casova leta ne smeju da izgledaju neuredno. – Najviše nedelju dana odmora, a onda opet ispocetka. Uskoro ce prvenstvo, a kada se i to završi pocinju opet pripreme reprezentacije za evropski šampionat u Italiji, Mediteranske igre u Splitu – kaže Kicanovic. – Eto, tako mi osvajamo medalje, svi nas vide kad pobedujemo, malo ko zna kako se za to pripremamo, cega se sve lišavamo. Dvanaest momaka zaustavljene mladosti nose zlatne medalje. Pokazace ih prijateljima i onda, zna se, u vitrine ili na zid, pa na pripreme, turnire, prvenstva, olimpijadu, po nove, uvek nove, draže i znacajnije. Tako se ponavlja prica o zlatnim decacima, godinama ista.
Napisao: Srdan Popovic (TV novosti, 1978.)
